Wednesday 29 December 2010

ANTON E. BASETIĆ Prva žrtva jugoterora u hrvatskoj emigraciji


ANTON E. BASETIĆ
Prva žrtva jugoterora u hrvatskoj emigraciji
Hrvatsko slovo
17. prosinca 2010

Piše: Ante Čuvalo

Likvidacije Hrvata počele su već osnutkom Kraljevine Jugoslavije.  Prvom žrtvom drži se Anton Basetić, ubijen u Chicagu 1921.
P
rogon, svakovrsni progon, bio je jedna od povijesnih poveznica koja premošćuje vrijeme od krvavog rođenja do još krvavije smrti Jugo države.  No, velikosrpski teror u hrvatskim zemljama počeo je i prije ujedinjenja (počeo je u Vukovaru 9. rujna 1918.), a još osjećamo zadah smrti koja je harala i poslije njezine službene smrti.  Primarni srpski teror je također bio uzrokom terora na teror, ne samo među Hrvatima, nego i kod drugih koji su trebali nestati radi velikosrpskog projekta.  Ta megalomanska mora, koja je progutala toliko krvi i života, nažalost je i danas živa i svakodnevno je očitija i hrabrija!
O Hrvatima koji su ubijeni u emigraciji poslije Drugog svjetskog rata (najmanje 69) konačno se saznaje i u domovini.  Premda službeni Zagreb za ove (i druge) žrtve puno ne haje, ipak istina pomalo izlazi na svjetlo zahvaljujući i sudstvu drugih država, u prvom redu Njemačke.  Ali o teroru nad Hrvatima u emigraciji prije 1945. zna se vrlo malo, gotovo ništa.  Riječ je o još neistraženom dijelu hrvatske povijesti koji čeka da ga se domovina sjeti.
Prva žrtva jugoterora u Americi, a vjerujemo i u hrvatskoj emigraciji općenito, nakon ujedinjenja hrvatskih zemalja sa Srbijom i Crnom Gorom bio je Anton E. Basetić, urednik hrvatskih novina „Glasnik Istine“ u Chicagu.  Zbog svojih hrvatskih domoljubnih, odnosno protujugoslavenskih političkih stavova bio je mučki likvidiran „u sred bijela dana“ u Chicagu 5. studnog 1921.  Bilo je to ne samo ubojstvo novinara, nego i pokušaj zastrašivanja svih koji nisu bili voljni uhvatit se u novo jugo-kolo i zaplesati uz srpsku frulu.

Život i rad
Anton Basetić rođen je u Primoštenu 17. rujna 1877. (u crkvenim knjigama stoji 20. lipnja na jednom mjestu, a 20. rujna 1877. na drugom) od oca Ivana i majke Ane, rođene Makelja.  Obitelj je imala desetero djece.  Njegovo izvorno ime i prezime bilo je Ante Emilio Bolanča, koje je po dolasku u Ameriku promijenio u Anton E. Basetić/Basetich.  Nije jasno iz kojih razloga je promjenio prezime (donekle i ime) i zašto baš u Basetić, ali nalazimo da se i njegov brat Leon (rođen 11. travnja 1883., došao u Ameriku 24. listopada 1907.) po dolasku u Ameriku također služio prezimenom Basetić ili Bolanča-Basetić.

Ante Emilio Bolanča u svijet je odplovio iz Genove brodom „Spartan Princ“ i u New York stigao 23. srpnja 1898.  Išao je k prijatelju Stjepanu Bakoviću, 177 Atlanta Ave. u New Yorku.  Zasad nam nije poznato gdje, kada i koje škole je Ante pohađao, ali je zaisgurno bio pismeniji i učeniji od velike većine hrvatskih emigranata tog vremena.  Koliko je to bila formalna naobrazba ili se sam „u hodu“ doškolovavao ostaje nepoznanica.

Po onom što se dosad može pronaći, nakon dolaska i, vjerojatno, neko vrijeme boravka u New Yorku, Antu E. Bolanču 1910. surećemo kao Antona Baseticha u gradu Butte, Montana.  Američki dokumenti o popisu pučanstva iz te godine potvrđuju da je Anton tada bio oženjen devetnaestogodišnjom Elsie, rođenom Coffin u South Dakoti.  Iz istih dokumenata se vidi da je Anton po profesiji novinar.  (U ovom dokumentu se krivo tvrdi da je u SAD došao 1903.  Možda je te godine došao u Minnesotu.)

Godinu dana kasnije Anton i Elsie žive u Salt Lake Cityju, Utah.  Tu je bio urednik hrvatskih novina „Radnička Obrana“.  Naime, Salt Lake City Directory za 1911. navodi da je Anton urednik i manager spomenutih novina, ali i da je Emil Basetich predsjednik „Slavonian Publishing Co.“  Očito je da se radi o istom čovjeku.  Nažalost, 16. prosinca 1912. Elsie je umrla.  Po obiteljskoj predaji, umrla je rađajući prvo dijete, curicu.  Nije sigurno što je bilo od djeteta. Vjeruje se da su ga preuzeli majčini roditelji. 

Među Hrvatima nastala je politička podjela,
između onih koji su htjeli jedinstvo sa Srbima
i onih koji su branili hrvtsku državnost

Nakon ženine smrti, vjerojatno tokom godine 1913., Basetić je preselio iz Salt Lake Cityja u Duluth, Minnesota.  Naime, Duluth City Directory za 1913.-1914. navodi da su „Slavonian Publishing Co.“, Anton Basetich manager, Milan Knezevich izdavač i urednik „Radničke Obrane“ u tom gradu.  Novina je izlazila svakog četvrtka.  Directory za 1915.-1916. godinu piše da je Basetich sada izdavač istoimenih novina i adresa uredništva je drugačija nego godinu dana prije.  Iz novina se vidi da je izdavač ne više Slavonian, nego „Croatian Publishing Co.“.  Očito je da je Anton preuzeo vlasništvo i uređivanje „Radničke Obrane.“  Novina je imala povjerenštva u Salt Lake City-u, Chicagu, Milwaukee i u Gary, Indiana.

Puno je hrvatski novina u Americi pokrenuto, ali malo ih se održalo na životu dulje vremena.  Jedan od rijetko sačuvanih brojeva „Radničke Obrane“ je broj od 11. ožujka 1916. i tu čitamo da je to bilo dvanaesto godište tog tjednika, što znači da se ovo glasilo uspjelo održati dulje nego mnoge druge tadašnje hrvatske publikacije u Americi.

Moralo je to biti negdje tokom 1916. kad je „Radnička Obrana„ prestala izlaziti i Anton je preselio iz Minnesote u Chicago. Te godine Basetić je kupio novine „Hrvatski rodoljub“ (utemeljio 1915. i izdavao B. F. Tolić) u Pittsburgh-u i prenio uredništvo u Chicago, što znači da je on već tamo živio.

Između Jugoslavije i Hrvatske
Bila su to ratna vremena, posebice bremenita za Hrvate ne samo u domovini, nego i u Americi.  Osim ratnih nedaća, među Hrvatima je nastala duboka politička podjela, između onih koji su bili spremni odreći se hrvatskog državnog prava, i prigrliti jedinstvo sa Srbima i onih koji su stali u obranu hrvatske državnosti.  Prvi su bili grlatiji i svjetske prilike su im išle na ruku, a drugi su, osim borbe protiv projugoslavena, imali teret ukazivati Americi i svojim sugrađanima (posebice nakon američkog ulaska u rat 1917.) da oni nisu pobornici Austrije i Centralnih sila, nego samo ljubitelji hrvatske slobode.  Da bi u tu političku maglu unio zračak svijetla, poznati svećenik Rev. Ivan Stipanović počinje (siječanj 1915.) u Chicagu izdavati časopis „Rodoljub“.  Uskoro (kolovoz 1915.) časopis mijenja ime u „Hrvatski Katolički Glasnik“, poprima novinski oblik i postaje glasilo (gotovo svih) hrvatskih svećenika u Americi.  Još prije konca godine ova novina se udružuje s „Narodnom Obranom“, koja je izlazila u Duluth, Minnesota, i „Hrvatskim Rodoljubom“, te zajedničkim snagama počinju izdavati „Glasnik Istine.“  Uredništvo se nalazilo na 2979 S. Wentworth Ave., Chicago, a za urednika je izabran Anton Basetić.  Izgleda da je tokom 1916. Basetićeva „Radnička Obrana“ promjenila ime u „Narodnu Obranu“ i zatim se utopila u „Glasnik Istine“, kojem je on postao urednik.

Dok se krv prolijevala po europskim bojišnicama, među Hrvatima u Americi vodio se vrlo žestok ideološki rat.  Jedni su slijedili „Jugoslavenski odbor“, dočekivali, veličali i pomagali ljude iz Odbora te slali materijalnu pomoć i dragovoljce u rat.  Drugi su bili pobornici čuvanja i jačanja hrvatske državnosti te upozoravali na velikosrpsku ideologiju i njezine posljedice za hrvatski narod.  Treći su pak bili sljedbenici socijalizma i ubacivali dodatnu nacionalnu i vjersku smutnju među hrvatske emigrante.  U tim prilikama Anton Basetić postaje urednik glasila koje je bilo po orijentaciji hrvatsko i katoličko, te jedan od glasnogovornika protujugoslavenskih snaga u Chicagu i Americi.

Još i prije preuzimanja uredništva „Glasnika Istine“, Basetić je pisao i govorio protiv ujedinjenja sa Srbijom.  Jedan važan događaj dobro ilustrira njegovu ulogu u zajednici.  U Chicagu je 10. i 11. ožujka 1915. u hotelu LaSalle održan Jugoslavenski kongres na kojemu je sudjelovalo  preko 550 delegata i uzvanika.  Dok se tamo govorilo o jedinstvenom jugoslavenskom narodu (naravno, tad poznati Srbin u Americi dr. Paul Radosavljević, profesor na University of New York i delegat, sve ih je smatrao Srbima) i budućoj zajedničkoj državi, u hrvatskoj naseobini oko Wentworth ulice održan je masovni protuskup.  Na tom antijugoslavenskom okupljanju, koje je okupilo oko 3000 Hrvata, jedan od glavnih govornika bio je i Anton Basetić.  On je dakle poslije dolaska u Chicago i preuzimanja uredništva zasigurno postao osoba od velikog utjecaja među Hrvatima tog velikog grada ali i u cijeloj Americi.

Prije opisa njegove tragične smrti, red je još nešto reći o njegovoj obitelji.  Naime, poslije smrti njegove prve žene Elsie (krajem 1912.), Anton se 18. srpnja 1914. vjenčao sa Sandrom (Allessandra, Sanda) F. Herska u mjestu Chishlom, Minnesota.  Sandra je bila rodom iz Severina na Kupi u Gorskom kotaru.  U braku se rodilo dvoje djece.  Vera je rođena 1916. u Minnesoti, a Ivan 1919. u Chicagu.

Atentat u Chicagu
Dana 5. studenog 1921. oko 8:15 Antun Basetić je iz svog doma na 31. ulici došao u ured trgovine nekretnina „Cannizzo, Jurko & Co.“, koji je bio na Wentworth ulici, nedaleko od njegove kuće.  Premda je „Glasnik Istine“ tiskan nedaleko u „Hrvatskoj tiskari“, Basetić je, po svemu sudeći iz opreza, poštu primao u uredu spomenute tvrtke i tamo danomice po nju dolazio.  Toga kobnog jutra u uredu je već bila mlada činovnica Marie Pullano i po Antonovu ulasku u ured upozorila ga da se dvojica nepoznatih muškaraca motaju na drugoj strani ulice ispred ureda, na što joj je odgovorio: „Ne boj se, ja sam tu“, misleći da ih se ona boji.  Ubrzo su ta dva (ne)čovjeka došla na vrata ureda, a Marie i Anton su pošli prema vratima.  Marie je otvorila jedno od dva staklena krila i upitala ih što žele.  Ništa nisu rekli, a jedan je zakoracio unutra, potegao pištolj i ispucao šest naboja prema Basetiću koji je stajao kraj djevojke.  Pogodila su ga dva hica,  jedan u rame, a drugi u vrat i Anton je za nekoliko minuta izdahnuo.  Mlada činovnica pala je u nesvijest, a ubojice su bez traga pobjegle. Tragična drama odigrala se u nekoliko minuta.

Sve chicaške novine objavile su izvješća o smrti Antona Basetića, naglašujući da je to bilo ubojstvo političke naravi.  Jedne novine citiraju mišljenje ljudi iz policije i kaže da ovo ubojstvo ima međunarodno zaleđe i da je to kulminacija međunardnih političkih trzavica.  Ali u tim izvješćima se provlači netočnost da je Anton bio zagrijani pro-Austrijanac, a ne da je bio hrvatski domoljub.  Slijedila se i tad već dobro nam poznata „logika“: svi koji nisu bili jugofili bili su austrofili (a kasnije fašisti).  Naravno, policija i novinska izvješća i ne ulaze u pitanje tko bi mogao stajati iza tog gnusnog zločina.  Nije bilo nikakve ozbiljnije istrage.  Za policiju su to bila „emigrantska posla“ i nikome nije bilo stalo istražiti zašto je izgubio život jedan Hrvat usred Chicaga i tko ga je ubio.

Među Antonovim potomcima i danas se čuva predaja da je atentat izvršila „Crna ruka“.  Oni i ne znaju što je bila „Crna ruka“, ali zna se dobro kakvu je krvavu ulogu ta teroristička organizacija odigrala u Srbiji i dalje.  Premda je ona bila službeno ugušena 1917., njezini sljedbenci su nastavili zločinački rad i, najvjerojatnije, Anton Basetić je bio žrtva u najmanju ruku njezine ideologije.

Basetiću je bilo samo 44 godine kad je ubijen.  Iza njega je ostala mlada žena Sandra s dvoje nejake djece i još dijete iz

Sve chicaške novine objavile su izvješća
o smrti Antona Basetića, naglašujući
da je to bilo ubojstvo političke naravi

prvog mu braka.  Sandra je od straha pokupila djecu, otišla u Minnesotu i tamo provela šest mjeseci.  Ponovo se vratila u Chicago, radila i mučila se da bi odgojila svoju djecu.  Među ostalim, radila je i kao kuharica u studentskom domu na University of Chicago.  Po pričanju članova njezine obitelji, nikad nije htjela govoriti o muževu ubojstvu ni o politici.  Bilo joj je svega dosta.  Njezin životni cilj bio je svoju djecu „na noge podići“ i u tome je bila vrlo uspješna, kao i mnoge druge hrvatske udovice. 

Prešućena žrtva
Mučeništvo Ante Emilia Bolanče, odnosno Antona Basetića, bilo je prešućeno u vrijeme njegove pogibije, a o njemu se šutjelo i sljedećih 90 godina.  Bilo bi i potpuno zaboravljeno da ne bi njegovih dviju unuka (Sarah i Ann), kćeriju sina Ivana, koje su htjele doznati istinu o svom djedu.  Sarah je i mene zainteresirala za ovaj tragičan slučaj i sa mnom podijelila dosta podataka koje sam ovdje iznio.  Zahvaljujem joj što je upoznala ne samo mene, nego i hrvatsku javnost s djelovanjem i žrtvom svojeg djeda koji je, po dosadašnjim spoznajama, prvi politički mučenik u hrvatskoj emigraciji poslije zlokobne 1918.

Nedavno smo u „Hrvatkom vjesniku“ iz Melbourna (14. listopada 2010.) mogli pročitati svima nama iznenađujuće otkriće kako je 1. veljače 1942. „poludjeli“ četnik eksplozivom ubio 14 i osakatio još 15 Hrvata u Kalgoorlie-Boulder-u u Zapadnoj Australiji.  Ubojstva Antona Basetića 1921. i Hrvata u Australiji 1942., kao i druga po svijetu za koja još ne znamo treba istražiti i dati im dužno mjesto u povijesti hrvatske emigracije i domovine.


- - - - - - - - - - - - - - - Aviso - - - - - - Advertisement - - - - - Oglas- - - - - - - - - - - - - -


Servicios jurídicos – Traducciones – Propiedades inmuebles – Bienes raíces –Sucesiones – Poderes – Inscripción de propiedades – Contratos – Testamentos

Legal services: Civil and commercial – Translations – Real Estate – Probate Proceedings – Powers of Attorney – Property registration – Contracts – Wills

Pravne usluge – Prijevodi – Nekretnine – Ostavinski postupci – Punomoći – Upis pravo vlasništva – Ugovori– Oporuke

Dra. Adriana Smajic – Abogada y Traductora pública de idioma croata – Attorney at Law – Odvjetnica – Abogado croata – Traductor croata http://www.adrianasmajic.blogspot.com/  adriana.smajic@gmail.com

Joza Vrljicak – Master in Economics (Concordia U, Montreal) joza.vrljicak@gmail.com

(+54-11) 4811-8706 (+54-911) 6564-9585 (+54-911) 5112-0000

Wednesday 22 December 2010

Croacia: Mito y Realidad (Spanish Edition)[Kindle Edition] C. Michael McAdams (Author), Joza Vrljicak (Translator)

Croacia: Mito y Realidad (Spanish Edition)

Croacia: Mito y Realidad (Spanish Edition)[Kindle Edition]

C. Michael McAdams , Joza Vrljicak 

Kindle Price:$22.00 includes free international wireless delivery via Amazon Whispernet

Haga sus compras en nuestra tienda de Libros en Españolpara obtener las últimas ediciones en lenguaje Español.

Editorial Reviews

Product Description

CROACIA: MITO Y REALIDAD 1
Prefacio del autor a la tercera edición 5
Introducción 7
Croacia y los croatas 12
Mito: "Los croatas pidieron entrar en Yugoslavia" 44
Mito: "Un terrorista croata ustaše asesinó al rey Alejandro" 51
Mito: "Todos los croatas eran fascistas durante la Segunda Guerra Mundial; todos los serbios eran pro-aliados" 57
Mito: "El canasto de ojos humanos" 71
Mito: "Murieron dos millones de serbios" 78
Mito: "Los croatas ejecutaron a docenas de aviadores estadounidenses" 85
Mito: "No hubo venganza contra los croatas después de la Segunda Guerra Mundial" 95
Mito: "Las fronteras se trazaron para favorecer a Croacia" 104
Mito: "El idioma serbo-croata" 118
Mito: "Tudjman y Milošević son conversos tardíos del comunismo a la democracia" 123
Mito: "Los serbios no tenían derechos garantizados en Croacia" 135
Mito: "Los Buscadores de Fascismo" 145
Mito: "El Escudo Croata es un Símbolo Fascista" 159
Mito: "En Busca del Hurón Fascista" 166
El Mito Final: "Yugoslavia" 183
Bibliografía 185
El Autor - C. Michael McAdams (1947-2010) 193

Product Details

  • Format: Kindle Edition
  • File Size: 587 KB
  • Publisher: Studia Croatica & Glagol Press (December 17, 2010)
  • Sold by: Amazon Digital Services
  • Language: Spanish
  • ASIN: B004GNFNGS

Friday 10 December 2010

Studia Croatica primila državno priznanje

Studia Croatica primila državno priznanje

Prijevod: Domagoj Ante Petrić

Hrvatska veleposlanica u Republici Argentini, Mira Martinec, predala je 2. prosinca  Povelju RH znanstvenom časopisu „Studia Croatica“ prigodom obilježavanja pedesetgodišnjice osnutka te vrlo važne publikacije, važne ne samo za hrvatsko iseljeništvo, nego i za brojne čitatelje španjolskog govornog područja u cijelome svijetu.
Svečanost se održala u Hrvatskome domu u Buenos Airesu, a priznanje koje je dodijelio predsjednik Republike, Ivo Josipović, primio je glavni urednik časopisa, Joza Vrljičak. Uz veleposlanicu Martinec na svečanosti je bila i hrvatska konzulica Nikolina Židek, a prisustvovali su brojni suradnici časopisa te članovi hrvatske zajednice u Argentini.
''Zahvaljujem Republici Hrvatskoj i predsjedniku dr. Ivi Josipoviću na ovom priznanju, isto kao i veleposlanici Miri Martinec te konzulici Nikolini Židek, koje su pokrenule postupak kako bi do ovoga priznanja došlo'', rekao je tom prigodom Joza Vrljičak. „Isto tako, na ovom okupljanju Hrvata i prijatelja Hrvatske opraštamo se prijateljski od cijenjene veleposlanice Martinec, koja odlazi iz Argentine kako bi uskoro preuzela vodstvo hrvatskog veleposlanstva u Japanu. Želimo joj nove uspjehe na tom njenom novom položaju.''
Mr. Vrljičak je istakao poseban značaj izdavanja u inozemstvu kroz pedeset godina jedne toliko kvalitetne publikacije kao što je to ¨Studia Croatica¨. Prisjetio se je da je časopis osnovan 1960. pod vodstvom Ive Rojnice, a među njegovim suradnicima bili su najdjelatniji Anđelko Belić, Milan Blažeković, Ivo Bogdan, Danijel Crljen, Ivo Hühn, Branko Kadić, braća Božidar i Radovan Latković, Vinko Nikolić te Srećko Karaman. Kasnije su im se pridružili Vjekoslav Paver, Ljeposlav Perinić i Pero Vukota. Prvi glavni urednik bio je Ivo Bogdan  a glavni tajnik i vrstan prevoditelj, Branko Kadić. Nakon smrti Ive Bogdana, glavnim urednikom postao je 1971. Franjo Nevistić, koga je 1984. naslijedio Radovan Latković, a kad se je on povukao s te odgovornosti 1994., naslijedio ga je Joza Vrljičak.
Sadašnji glavni urednik je naglasio da je nemoguće na jednom kraćem okupljanju nabrojiti imena svih autora, suradnika, prevoditelja, financijskih podupiratelja, savjetnika i operatera elektronskog izdanja koje je osnovano 1996. godine. Sveukupni popis tih, što stalnih što privremenih, suradnika premašio je brojku od 550, a među njima nalaze se mnogi znanstvenici, akademici, političari,  povjesničari, istaknuti novinari i pravnici, isto kao i uvažene ličnosti iz vjerskoga života, pogotovo iz redova franjevaca i isusovaca.
„Želim vas izvijestiti da je u pripremi knjiga povijesti ovog časopisa isto kao i povijesti Instituta koji je njen izdavač, a vjerujem da će ta knjiga biti spremna početkom 2011. godine“, najavio je Joza Vrljičak.

www.matis.hr
10.12.2010.

Friday 3 December 2010

Reconocimiento de la República de Croacia a Studia Croatica

El jueves 2 de diciembre de 2010, en la sede del Hogar Croata -Centro Croata- en Buenos Aires, la embajadora Mira Martinec entregó a Joza Vrljičak, director de la revista Studia Croatica de Buenos Aires, el Reconocimiento (Povelja) de la Republica de Croacia por su particular aporte a la promoción de la cultura croata en Argentina, en ocasión el 50 aniversario de la aparición de esa revista cultural. En la acto de entrega del reconocimiento del Presidente de la República de Croacia estuvieron presentes colaboradores de Studia Croatica, así como representantes de la colectividad croata.

Estas fueron las palabras pronunciadas por el magister Joza Vrljičak en esa ocasión:



En nombre de Studia Croatica agradezco a la República de Croacia y a su presidente el dr. Ivo Josipovic el haber otorgado este reconocimiente a la revista en su 50 aniversario.

Agradezco también a la Embajadora Mira Martinec y a la consul Nikolina Zidek, quienes han iniciado y propulsado este reconocimiento. A la estimada Embajadora despedimos con afecto y le deseamos éxitos en sus misiones futuras.

Cincuenta años no es poco y la labor fue ciertamente un trabajo de equipo.

Studia Croatica nació en 1960 con la idea y el empuje de un grupo de patriotas croatas liderados y apoyados por el sr. Ivo Rojnica, entre los que estaban Ivo Bogdan, Branko Kadic, Andjelko Belic, Vinko Nikolic, Milan Blazekovic, los hermanos Bozidar y Radovan Latkovic, Srecko Karaman, Danijel Crljen, Ivo Huhn y Mate Luketa. Luego se agregaron Franjo Nevistic, Ljeposlav Perinic, Vjekoslav Paver y Pero Vukota.

El primer director fue Ivo Bogdan, siendo secretario de redacción e incansable traductor Branko Kadic.

Luego del fallecimiento del primer director en 1971, lo sucedió el dr. Franjo Nevistic y en 1984 tomó la dirección el dr. Radovan Latkovic hasta 1994, siendo secretario de redacción Ljeposlav Perinic.

En 1995 tomó la dirección quien les habla y fue secretaria de redacción Mira Dugacki-Vrljicak, hasta su deceso en 2004. Hoy cumple esa función la dra. Adriana Smajic.

Como decía, mucha gente ha colaborado a lo largo de estos 50 años para que la revista pueda ser publicada en sus diversas formas, en papel y en los diversos formatos electrónicos. Lo han hecho como autores, traductores, tipógrafos, correctores, sponsors, administradores, tipistas, editores electrónicos y otras funciones.

Nombrarlos a todos sería imposible en estas circunstancias. En este contexto, les comento que estamos trabajando en un libro con la historia de la revista y del instituto, que esperamos tener listo para comienzos del año que viene.

Allí se nombran a todos los autores, miembros, sponsors y otros colaboradores, y su número es de 550.

Quiero mencionar que entre los colaboradores de la revista ha habido y hay un número de destacados miembros de la jerarquia de la Iglesia, y miembros de varias órdenes religiosas, particularmente franciscanos y jesuitas.

-0-

Desde sus comienzos, la revista siempre ha tenido contenido, perspectiva y alcance internacionales. La revista siempre tuvo colaboradores residentes en una variedad de países, principalmente en América Latina, América del Norte y Europa.

En su versión en papel, la revista era enviada a numerosas bibliotecas, instituciones y personalidades de todo el mundo.

Claro que la revista no podía ser enviada directamente a Croacia, pero de algún modo llegaba. Me contaba hace algunos años el director de la Biblioteca Nacional y Universitaria de Croacia que ellos recibían Studia Croatica y que la guardaban oculta en cajones bien escondidos. En Yugoslavia la palabra croata era tabú.

Esa perspectiva internacional que mencioné antes, fue especialmente notoria con la participación activa de la revista en el HNV Hrvatsko Narodno Vijece – Consejo Nacional Croata. Esta entidad coordinaba el esfuerzo y lucha de la diáspora en pos del objetivo fundamental: el establecimiente de un Estado propio libre, soberano e independiente.

Ese objetivo finalmente se logró, ciertamente no fácilmente, con el liderazgo del dr. Franjo Tudjman, fundador y primer presidente de la República de Croacia. Nuestra revista considera un honor haberlo tenido como colaborador ya en 1981.

Quiero destacar que Studia Croatica mantiene relaciones con numerosas instituciones de Croacia y de la emigración, y menciono aquí a tres: la Hrvatska Matica Iseljenika-Fundación para la Emigración Croata-, que apoyó durante años nuestro trabajo, el Congreso Mundial Croata y la UACRA-Unión de Asociaciones Croatas de la República Argentina.

Por otra parte, cabe también mencionar los estrechos vínculos con otras publicaciones que compartían los mismos ideales y objetivos, y que eran publicados en otros idiomas: en croata Hrvatska Revija-La Revista Croata, Journal of Croatian Studies (en inglés) y Kroatische Berichte (en alemán).

La cooperación con el Journal of Croatian Studies continúa hasta el día de hoy, a lo que hay que agregar –ya en el mundo de Internet– los varios portales con los que conformamos la Croatian Constellation, con bases en Nueva York, Zagreb, Montreal y Buenos Aires y colaboradores en otras ciudades.

Si bien es cierto que el objetivo fundamental de ésta y otras publicaciones se logró con el establecimiento de la República de Croacia, vemos como nuestros objetivos actuales la difusión de Croacia y su afirmación como Estado soberano en el concierto de las naciones, y la afirmación de la identidad y cultura croatas entre su muy numerosa diáspora.

Este trabajo lo realizamos actualmente publicando a través de las diversas formas que ofrece Internet: emails, sitios web, blogs, facebook, twitter, youtube, ebooks y otras.

Durante estos 50 años, el total publicado en formato papel fue de 11000 páginas. Hace un par de meses hemos completado la re-publicación de toda la colección de la revista como libros electrónicos –ebooks–. La publicación en la era Internet también asciende a otras miles de páginas y cientos de videos.

Pero a pesar de todos estos medios electrónicos, entendemos que la edición en papel mantiene su vigencia, es por eso que justamente acabamos de re-editar el libro Croacia y su Destino en papel, y pronto tendremos Croacia: Mito y Realidad, de nuestro colaborador recientemente fallecido C. Michael McAdams. Otro libro que estamos preparando es sobre el Beato Cardenal Stepinac, de quien esperamos sea proclamado Santo el año entrante, y el Libro Jubilar con la historia de la revista, que mencionamos antes.

Por último, quiero aprovechar la oportunidad para agradecer a quienes están apoyando materialmente este esfuerzo editorial, varios de los cuales nos acompañan hoy.

-0-

Esto es todo. Gracias por su presencia y atención.


Povelja Republike Hrvatske za časopisa Studia Croatica

U četvrtak, 2. prosinca 2010. godine, u prostorijama Hrvatskog doma u Buenos Airesu, veleposlanica Mira Martinec uručila je Jozi Vrljičku, uredniku časopisa Studia Croatica iz Buenos Airesa  Povelju Republike Hrvatske za osobiti doprinos u promociji hrvatske kulture u Argentini, u prigodi 50. obljetnice izlaženja te kulturne revije. Dodjeli ovog priznanja Predsjednika Republike Hrvatske nazočili su i dugogodišnji suradnici Studie Croatice te predstavnici hrvatskih iseljeničkih zajednicaU četvrtak, 2. prosinca 2010. godine, u prostorijama Hrvatskog doma u Buenos Airesu, veleposlanica Mira Martinec uručila je Jozi Vrljičku, uredniku časopisa Studia Croatica iz Buenos Airesa Povelju Republike Hrvatske za osobiti doprinos u promociji hrvatske kulture u Argentini, u prigodi 50. obljetnice izlaženja te kulturne revije. Dodjeli ovog priznanja Predsjednika Republike Hrvatske nazočili su i dugogodišnji suradnici Studie Croatice te predstavnici hrvatskih iseljeničkih zajednica.
Institut za hrvatsku kulturu u Buenos Airesu pokrenuo je 1959. godine reviju Studia Croatica, čiji je izdavački program stručno i dokumentirano obrađivao povijesno- političke, kulturne, socijalne i ekonomske aspekte Hrvatske i hrvatskog naroda. Ova revija besplatno je dostavljana strateški odabranim ustanovama u 37 država svijeta, kao npr. American Library of Congress, Oxford University Library itd. 

Od 1959. godine do 2004. godine objavljeno je oko 11.000 stranica časopisa u papirnatom izdanju. Od 1996. godine časopis se počinje objavljivati na internetu, odnosno u papiru i u elektronskoj verziji. Osim redovnih izdanja časopisa, objavljene su brojne knjige, CD-ROM-ovi i DVD-i. Valja istaknuti i posebno izdanje Studie Croatice iz 2002. godine posvećeno Marku Maruliću, ocu hrvatske književnosti. 

S obzirom na ugled kojega su stekli kvalitetom svoga rada i ljudima koje su okupljali, može se reći da su Institut za hrvatsku kulturu i časopis Studia Croatica izrasli u institucije hrvatske intelektualne elite i nacionalnog zajedništva u inozemstvu koje su nastale s ciljem promicanja istinite slike o hrvatskom narodu, njegove povijesti, kulture i legitimnim težnjama da živi u svojoj suverenoj državi. 

Razvojem suvremenih komunikacijskih sustava i Studia Croatica je doživjela izmjene, te je vrlo uspješno uhvatila korak sa suvremenim tendencijama u nakladništvu digitalnog naraštaja te je časopis preseljen na mrežu- koristeći sve raznorodne e- formate poput weba, bloga, YouTubea te recentne najpopularnije socijalne mreže Facebook, čime je višestruko uvećan broj korisnika sadržaja vezanih uz Hrvatsku i hrvatsko iseljeništvo. Time je Studia Croatica postala najveći hrvatski website u cijeloj hrvatskoj dijaspori. Objavljuje se na španjolskom, engleskom, francuskom i hrvatskom jeziku. 

Mario Dragun
Glasnogovornik 
Zagreb, 3. prosinca 2010.